ДЈЕЦА СУ РЕКЛА

Имам право на заштиту и да ме нико не смије тући.

Милан,6 година

Права породица треба од малена да нас учи љубави и поштовању.

Јована, 16 година

Срећно је дијете које има породицу која га воли, савјетује и поджава.

Марина, 15 година

Имам право на живот и играње и то сви морају чути.

Јелена, 9 година

Моја одговорност је да поштујем своје родитеље и да волим своје име и презиме.

Александар, 7 година

Имам право на пажњу.

Сњежана, 8 година

Имам права и обавезу да идем у школу.

Марко, 10

Омбудсман за дјецу организовао је  данас онлајн састанак експертске фокус групе на тему „Болести зависности - учешће дјеце и младих у играма на срећу".

Овај састанак дио је активности на истраживању којег проводи Омбудсман за дјецу с циљем утврђивања обима учешћа младих у играма на срећу, откривањa узрока који доводе до тога, и анализе одговора субјеката заштите дјеце и младих на ову појаву.

Истраживање се проводи анализом прописа који регулишу ову области, анкетирањем средњошколаца у Републици Српској о учесталости појаве, а једна од активности је и стручна фокус група, у чијем раду су поред представника Oмбудсмана за дјецу учествали професорица Ивана Зечевић, испред Друштва психолога РС, Младенка  Милановић испред Центра за ментално здравље у Добоју, Душко Ђурић, предсједник актива директора средњих школа регије Бијељина, Саша Рисојевић, испред УГ Нова генерација, те млади савјетници Омбудсмана за дјецу Никола Сибничић, Владимир Вулић и Татјана Деретић.

Учесници су се сложили да је учешће младих и дјеце у играма на срећу распрострањена појава и да су поред одласка у кладионице младима и дјеци доступне разне апликације, које омогућавају дјеци неометан oнлине приступ клађењу.

Као разлози за учешће младих у играма на срећу наведени су жеља за брзим стицањем новца, жеља за забавом и прихватањем у друштву. Повећању броја младих који учествују у играма на срећу доприноси и  то што су лако доступне, што многи млади копирају модел понашања одраслих у властитом породичном окружењу, те одсуство одговарајуће пажње и реакције надлежних у друштву.

Учесници су се сложили да друштво није препознало размјере ове појаве, да је овисност о коцкању један од облика зависности који се најтеже третира и да не постоје програми превенције. Заједничко је мишљење учесниика да је управо превенција најбољи начин да се смањи број младих који се одлучују да учествују у играма на срећу.

Закључци су били фокусирани на неопходност појачаног надзора над примјеном законског оквира у овој области, нужност јачања социјално-емотивних компетенција младих кроз васпитно-образовни систем и израду мултисекторског програма превенције у чијој припреми морају учествовати и млади на које се програм односи.

Дискусије и приједлози са ове фокус групе биће уврштени у посебан извјештај са препорукама који у оквиру поменутог истраживања припрема Омбудсман за дјецу.