ДЈЕЦА СУ РЕКЛА

Имам права и обавезу да идем у школу.

Марко, 10

Имам право на живот и играње и то сви морају чути.

Јелена, 9 година

Срећно је дијете које има породицу која га воли, савјетује и поджава.

Марина, 15 година

Моја одговорност је да поштујем своје родитеље и да волим своје име и презиме.

Александар, 7 година

Имам право на заштиту и да ме нико не смије тући.

Милан,6 година

Имам право на пажњу.

Сњежана, 8 година

Права породица треба од малена да нас учи љубави и поштовању.

Јована, 16 година

Кризне ситуације и ванредна стања увијек доводе у питање остваривање основних потреба које се прије свега односе на сигурност цијеле породице и увијек изазивају осјећај несигурности не само код одраслих већ и код дјеце. Родитељи су у страху и под стресом због бриге/како сачувати породицу од инфекције, како сачувати посао, како савладати школско градиво, како помоћи родитељима који су болесни, а то се одражава и на функционисање цијеле породице и носи ризик насиља у породици, те све заједно значајно је допринијело другачијем одређивању приоритета и разумијевању да је најважније сачувати животе и здравље посебно најмлађих.

Још један у низу проблема на који родитељи наилазе у вријеме пандемије јесте остваривање права дјетета на контакте и дружења са родитељем са којим не живи. Проблем представља страх једног родитеља да ли ће други родитељ бити довољно одговоран, да ли ће заштитити дијете али и друге старије особе које би биле у контакту са дјететом, да ли ће га пустити на игралиште. Родитељи наводе да због нових околности мјесто и вријеме предвиђено за контакте није могуће испоштовати јер је школски распоред дјеце другачији а и радне обавезе родитеља. 

Дјеца су у вријеме пандемије упућена на кориштење интернета и дигиталних технологија, те су у тој комуникацији изложени ризицима који су пријетња њиховом психофизичком развоју, прије свега различитим облицима насиља, а насиље свакако не престаје са појавом пандемије. 

Ванредна ситуација је потврдила да насиље не престаје са пандемијом, већ га, нажалост, додатно усложњава. Основни је проблем да су могућности пријаве насиља смањене, а истовремено су ограничене могућности пружања одговарајућих услуга, помоћи и подршке дјетету. Због тога је врло важно да, без обзира на ванредно стање и околности надлежне службе пошаљу поруку и покажу да су доступне и да ће реаговати, да ће предузети све потребне мјере, прво да заштите дијете, а онда и мјере против свих оних, који и у овим кризним ситуацијама угрожавају дијете, његов развој и цјелокупну породицу.