ДЈЕЦА СУ РЕКЛА

Срећно је дијете које има породицу која га воли, савјетује и поджава.

Марина, 15 година

Имам права и обавезу да идем у школу.

Марко, 10

Моја одговорност је да поштујем своје родитеље и да волим своје име и презиме.

Александар, 7 година

Имам право на живот и играње и то сви морају чути.

Јелена, 9 година

Имам право на заштиту и да ме нико не смије тући.

Милан,6 година

Права породица треба од малена да нас учи љубави и поштовању.

Јована, 16 година

Имам право на пажњу.

Сњежана, 8 година

Међу бројним документима о људским правима уопште, Конвенција о правима дјетета има посебан значај. Посебност Конвенције, поред чињенице да

-први пут уводи дијете као субјекта међународног права и заштите,

-препознаје сва права потребна дјетету на његовом путу одрастања-грађанска, културна, социјална, образовна,

-права успоставља као потребе које свако дијете има на путу свог одрастања,

огледа се и у чињеници да је мобилисала тако велики број држава-193, које су потписале Конвенцију јер су препознале и потребу и важност, да се дјеца заштите посебним механизмом. Та мобилизација траје и данас, тридесет година послије њеног прихватања у смислу даљег унапређења друштвене бриге за дјецу, дефинисања политика, успостављања стандарда и процедура, усклађивања закона, изражавања мишљења дјетета, процјене и утврђивања најбољег интереса дјетета.... Тешко је дати генералну оцјену о примјени Конвенције, јер би то захтијевало оцјену о остваривању сваког права из Конвенције, али оно што је неспорно јесте други однос према дјеци-што и јесте захтјев Конвенције, да дјеца имају право. То јесте процес, процес који захтијева разумијевање, који тражи посвећеност, у ком је нужан мултидисциплинарни приступ, јасно дефинисане стратегије и политике које ће мобилисати све субјекте заштите, како би се  сваком дјетету и у свакој ситуацији на његовом путу одрастања осигурала потребна заштита.

У задњих неколико година примијетна је све већа видљивост дјеце и њихових потреба, што је посљедица све веће освијештености друштва о важности, али и специфичности заштите права и интереса дјеце. Примијетно је и боље разумијевање основних принципа Конвенције, али још увијек не код свих субјеката заштите и не у остваривању свих права.

Недовољна координација рада надлежних служби и институција у планирању и дефинисању политика и одређивању приоритета у остваривању права и интереса дјеце и њиховој заштити, доводи у питање остваривање права дјеце у одређеним областима. Нажалост, ни 30 година од усвајања Конвенције  нема одговарајуће координације између различитих ресора, нити унутар истих ресора, нити потребне координације између локалних заједница и надлежних институција, како би се обезбједио мултидисциплинаран приступ и осигурало да у коначном дијете добије потребну заштиту - да се избјегну ситуације сталног пребацивања одговорности са једног на други субјект заштите. Те ситуације проблем не рјешавају, само га додатно усложњавају.

Пракса показује да нема ефикасне заштите дјетета и његових интереса у случајевима развода брака - да су нажалост најчешће угрожена дјеце у узрасту до 10 година у остваривању њиховог права на контакте и дружења са родитељем са којим не живе и остваривање права  на издржавање. Иако  статистика упозорава да је сваком годином све већи број дјеце чија су права озбиљно угрожена у овим поступцима, изостао је активнији однос у препознавању озбиљности проблема и тражењу системских рјешења која могу допринијети његовом унапређењу.

Из тих разлога годинама указујемо на потребу измјена и допуна Породичног закона, којим би се омогућило остваривање права дјетета у складу са основним захтјевима и принципима Конвенције, родитељи учинили одговорнијим за поступања у интересу дјетета, алии и јачала одговорност надлежних служби и институција у предузимању потребних мјера у циљу заштите дјетета И његовог најбољег интереса у сваком конкретном случају.

Насиље и злостављање дјеце и, посебно, занемаривање дјеце које је све присутније, је озбиљан проблем, а да још увијек није препознато у свим његовима облицима. Постојећи нормативни оквир успоставио је обавезујуће стандарде и дефинисао процедуре поступања и не оставља простор за оцјену да ли ће се и које мјере предузети. Обавезује на поступање у свим случајевима пријаве или сазнања да је дијете изложено било којем облику насиља и од било кога, са јасним ставом надлежне службе шта је у сваком конкретном случају утврђено и које ће мјере предузети. У случајевима неадекватне и неблаговремене реакције, који су нажалост присутни, активности се морају усмјерити на јачање одговорности запослених у надлежним службама и институцијама.

Конвенција о правима дјетета нас обавезује, али нас прије свега обавезује брига за свако дијете. Дијете има право, а одрасли обавезу и одговорност да омогуће остваривање сваког права, за свако дијете и на сваком мјесту на путу његовог одрастања.

У поводу 20.новембра, Међународног дана дјетета и 30 година УН Конвенције о правима дјетета, институција Омбудсмана за дјецу организује:

14.11.- Округли сто „Заштита права дјеце и борба против насиља над дјецом", у Фочи, у сарадњи са  Универзитетском болницом Фоча - Центар за занемарену и злостављану дјецу и Медицинским факултетом Фоча

19.11.- Округли сто „Дјеца у хранитељству у Републици Српској" у Бијељини.