ДЈЕЦА СУ РЕКЛА

Имам право на живот и играње и то сви морају чути.

Јелена, 9 година

Срећно је дијете које има породицу која га воли, савјетује и поджава.

Марина, 15 година

Имам право на заштиту и да ме нико не смије тући.

Милан,6 година

Права породица треба од малена да нас учи љубави и поштовању.

Јована, 16 година

Имам права и обавезу да идем у школу.

Марко, 10

Имам право на пажњу.

Сњежана, 8 година

Моја одговорност је да поштујем своје родитеље и да волим своје име и презиме.

Александар, 7 година

Генерална скупштина УН-а је 20. новембра 1959. године усвојила „Декларацију о правима дјетета", а тридесет година послије, 20.новембра 1989.године, усвојила је „Конвенцију о правима дјетета". Конвенција по први пут препознаје дјецу као субјекте права и поставља захтјеве спровођења и поштовања права дјеце кроз све правне и институционалне механизме у складу са њиховим најбољим интересом.

Дјеца као наши најмлађи чланови заузимају посебно мјесто у друштву. Због тога је неопходно да друштвена заједница у цјелини предузме све потребне мјере и радње у циљу обезбјеђења посебне бриге о дјеци и њихове заштите. Неопходно је да се посвети посебна пажња здравом расту и правилном психофизичком развоју дјеце и обезбиједе сви потребни услови који омогућавају дјеци да постану равноправни и заштићени чланови друштва.

Начин васпитања и образовања дјетета током његовог одрастање, директно одређује његову будућност. Најважнију улогу у процесу одрастања дјетета имају одрасли. Уколико одрасли не препознају потребе дјетета и ситуације у којима је потребно заштити дијете, посљедице по дијете и његов писхофизички развој могу бити врло тешке и дуготрајне.

У процесу подршке и заштите дјеце учествује много субјеката са специфичним улогама (родитељи, васпитно-образовне установе, центри/службе за социјални рад, здравствене установе, правосудни органи, медији, ...). Сви субјекти имају обавезу и одговорност одговарајуће и благовремено реаговати у складу са својом улогом и најбољим интересом дјетета. Неопходно је континуирано праћење остваривања права дјетета и стална међусобна сарадња и размјена информација. Само на овакав начин се могу обезбиједити услови да се правилно и на вријеме идентификују и предузму одговарајуће мјере подршке и заштите. Посљедице за дијете и његов психофизички развој могу бити веома тешке и далекосежне са несагледиво штетним ефектима, уколико изостане благовремена и одговарајућа реакција само једног од субјеката заштите.

Омбудсман за дјецу констатује да је у последњих пар година осјетно примјетан већи степен сензибилитета наше друштвене заједнице за потребе дјеце и боље препознавање основних принципа Конвенције. Међутим, још увијек се код појединих субјеката, о појединим питањима која се тичу развоја, образовања и васпитања дјетета, препознају и констатују одређене недосљедности и недостатак пуног разумијевања за најбољи интерес дјетета. Овакве појаве изазивају негодовање јавности и доводе у сумњу повјерење грађана у ефикасност поступања појединих субјеката заштите.

Дјечија права су основ за изградњу напредног друштва, и зато, одрасли кад доносе одлуке које се тичу  дјеце увијек то треба да раде у најбољем интересу дјетета, а сваки дан да се запитају - јесмо ли довољно учинили да их заштитимо?