ДЈЕЦА СУ РЕКЛА

Имам право на пажњу.

Сњежана, 8 година

Имам права и обавезу да идем у школу.

Марко, 10

Срећно је дијете које има породицу која га воли, савјетује и поджава.

Марина, 15 година

Имам право на живот и играње и то сви морају чути.

Јелена, 9 година

Имам право на заштиту и да ме нико не смије тући.

Милан,6 година

Права породица треба од малена да нас учи љубави и поштовању.

Јована, 16 година

Моја одговорност је да поштујем своје родитеље и да волим своје име и презиме.

Александар, 7 година

Народна скупштина Републике Српске на 17. редовној сједници одржаној 5. априла  2017. године једногласно је усвојила Годишњи извјештај о раду Омбудсмана за дјецу за 2016. годину што довољно говори о односу Народне скупштине према Институцији, али и о сагласности о потреби системских рјешења у различитим ресорима ради унапређења система дјечије заштите у цјелини.

Омбудсман за дјецу, у складу са Законом, обавезан је да Народној скупштини, поднесе извјештај о свом раду. Годишњим извјештајем Омбудсман за дјецу  приказује активности и рад Институције у извјештајном периоду, даје преглед података о пријавама којима се указује на повреде права дјетета по различитом основу и предлаже мјере и активности ради унапређења система дјечије заштите.

У задњих неколико година примијетна је све већа видљивост дјеце и њихових потреба, што је посљедица све веће освијештености друштва о важности, али и специфичности заштите права и интереса дјеце. Примијетно је и боље разумијевање основних принципа Конвенције, али још увијек не код свих субјеката заштите и не у остваривању свих права.

Стално повећање броја грађана који се обраћају Омбудсману за дјецу видимо као предност и све веће повјерење грађана у Институцију. Све већи број обраћања грађана Институцији, има за посљедицу и све већи притисак Институције на надлежне органе за њиховим ефикаснијим дјеловањем.

Пропусти у раду надлежних служби и институција, које имају јавна овлашћења и воде поступке и доносе одлуке о остваривању права дјеце и њиховој заштити, а којима се указује на повреде права и интереса дјеце, у ранијим извјештајима, најчешће су се односили на изостанак адекватне реакције, која се огледа у чињеници да о поднесеном захтјеву за остваривање права дјетета није донесена одлука, или да одлука није донесена у законом одређеном року, или да је странци о њеном поднесеном захтјеву достављено обавјештење, информација и сл.

Иако су пријаве по том основу и даље присутне, у извјештајном периоду оне нису приоритетне. У извјештајном периоду пријавама се углавном указује да поступак који се води не поштује законом утврђену процедуру, да дијете није учествовало у поступку, или да у истом није заступано од родитеља или старатеља, да одлука није образложена, да није утврђено шта је најбољи интерес дјетета, да су налази контрадикторни, да нема образложеног мишљења центра за социјални рад и сл.

Из донесених одлука примијетан је различит приступ служби у рјешавању истих захтјева, што је апсолутно неприхватљиво. Неједнак приступ у рјешавању истих захтјева, доводи у питање остваривање права дјеце и њихову заштиту, а исти је посљедица недостатка јасних процедура и за све познатих правила рада.

Није увијек у питању то што одлука надлежног органа није у складу са законом. Грађани пријавама  указују и на непрофесионалан однос запослених, на ситуације када се осјећају потпуно беспомоћним, када немају ни приступ информацијама о предмету који се води, када не знају коме да се обрате.

Пријаве по којима је Институција поступала и у извјештајном периоду односе се на готово сва подручја дјечијег одрастања.

У највећем броју, пријавама се указује на угроженост дјеце у поступцима развода брака или прекида ванбрачне заједнице, на неадекватну заштиту од различитих облика насиља, злостављања и занемаривања, те на различита питања остваривања права дјеце у образовном систему.

И даље је заштита права и интереса дјеце доведена у питање, по различитом основу, у поступцима који се воде због прекида брачне или ванбрачне заједнице, најчешће је у питању право дјетета на контакте и дружења са родитељем са којим не живи и остваривање права дјетета на издржавање. Иако пракса показује да нема ефикасне заштите дјетета и његових интереса у овим поступцима, иако статистика упозорава да је сваком годином све већи број дјеце чија су права озбиљно угрожена у овим поступцима, изостао је активнији однос у препознавању озбиљности проблема и свих његових посљедица и тражењу системских рјешења.

Зашто су нам потребне измјене Породичног закона?

- Да би се омогућило остваривање права дјетета у складу са основним захтјевима и принципима Конвенције, али и како би се родитељи учинили одговорнијим за поступања у интересу дјеце, али и јачала одговорност надлежних служби за вођење поступака и доношење одлука у складу са најбољим интересом дјетета, између осталог: суд треба да одучује о уређењу виђања дјетета и родитеља са којим не живи, а не центар, чиме би се отклониле ситуације да се правоснажна рјешења центра не извршавају, суд треба да одлучује о повјеравању дјеце послије прекида ванбрачне заједнице, а не центар, закон мора да успостави механизам да дијете оствари право на издржавање, јер постојећи механизам није одговор на потребе дјеце, да се одредбе које се односе на усвојење дјеце ускладе са захтјевима и принципима УН Конвенције о правима дјетета и праксом Европског суда за људска права,  између осталог, и у дијелу да је међународно усвојење могуће само онда када су исцрпљене све могућности унутар Републике Српске, закон мора омогућити да се реализује Стратегија унапређења социјалне заштите дјеце без родитељског старања. Том Стратегијом дефинисане су активности и постављени рокови, а први и основни задатак је измјена Породичног закона, рок 2016.година.

Поред пријава којима се указује на повреде права дјетета у поступку развода брака, пријаве које се односе на насиље и злостављање дјеце и, посебно, занемаривање дјеце су све присутније. Постојећи нормативни оквир успоставио је обавезујуће стандарде и дефинисао процедуре поступања и не оставља простор за оцјену да ли ће се и које мјере предузети. Обавезује на поступање у свим случајевима пријаве или сазнања да је дијете изложено било којем облику насиља и од било кога, са јасним ставом надлежне службе шта је у сваком конкретном случају утврђено и које ће мјере предузети. Апсолутно је неприхватљиво да центар за социјални рад подноси пријаву полицији о насиљу над дјететом, а да претходно није провјерио све чињенице и околности у вези са запримљеном пријавом и није предузео потребне мјере из своје надлежности у заштити дјетета. Оваквим поступањем, своју обавезу на поступање у складу са законом утврђеним овлаштењима, пребацује на друге институције и организације, које немају овлаштења предузимати мјере у заштити дјетета које су у надлежности центра за социјални рад.

У заштити дјеце од различитих облика насиља, злостављања и занемаривања, активности се морају усмјерити на јачање одговорности запослених у надлежним службама и институцијама, у случајевима неадекватне и неблаговремене реакције и у складу са процедуром дефинисаном Протоколом.

Добро је да ћемо у овој години добити нови Кривични закон, који треба да допринесе бољој заштити дјеце у овој области. Нацртом закона препознати су сви захтјеви Омбудсмана за дјецу, добна граница, застара, немогућност ублажавања казне, забрана рада са дјецом, успостављање регистра педофила. С обзиром да је закон,  успоставио обавезу за доношење посебног закона о регистру починилаца кривичних дјела сексуалног злостављања дјеце, очекујем да ће до краја године и овај закон бити у скупштинској процедури.

Али зато нам је потребан Годишњи извјештај о насиљу, злостављању и занемаривању дјеце и Годишњи извјештај о вршњачком насиљу, 

Прикупљени подаци  и њихова анализа, поред статистичких показатеља - број дјеце чија су права  повријеђена, њихов узраст, пол, ко су починиоци, ко су надлежни органи и да ли и у којој мјери користе законом утврђена овлаштења у заштити права и интереса дјетета, указују и које дијелове система и у којем правцу треба јачати да би систем заштите функционисао, односно, да би у датим условима, на најбољи могући начин, одговорио на потребе дјетета. Извјештаји о заштити дјеце од различитих облика насиља, на којима Институција инсистира, нису сами себи сврха, већ су прије свега у функцији праћења појаве и проблема, са циљем отклањања оних ситуација које систем чине недовољно ефикасним и истовремено су основ за интервенцију у постојећим нормативним рјешењима.

Извјештајем се указује на потребу системских мјера и активности у различитим ресорима, Омбудсман за дјецу, поред осталог, посебно указује на потребу:

1. Доношења дугорочног стратешког документа за дјецу


Његова израда није само преузета обавеза, већ прије свега потреба система, с обзиром да исти треба да обезбиједи ефикаснију промоцију права дјетета и ефикаснију заштиту дјеце у остваривању њихових права, кроз провођење међународних и националних стандарда који се односе на дјецу. Стратешки документ, мултидисциплинарним приступом треба да обезбиједи цјеловит приступ свим правима дјеце и успостави системски оквир, чија реализација, кроз акционе планове и друге проведбене програме, уз мобилизацију свих субјеката заштите, треба да осигура остваривање права дјеце. Мултидисциплинаран приступ у доношењу стратешког документа, поред наведеног, указао би и на чињеницу да су сва права дјетета једнако важна и да их није могуће рангирати по значају, јер су сва потребна сваком дјетету на његовом путу одрастања. Мултидисциплинаран приступ указао би и да брига за дјецу без родитељског старања нпр. није само обавеза социјалног сектора, већ и ресора образовања и породичне и дјечије заштите, указао би да остваривање права на образовање дјеце захтијева ангажовање и других сектора итд, отклонио би ситуацију да дијете са 15 година може да заснује радни однос, са 16 може да заснује брак, али ни са 17 не може одлучити са којим родтељем ће живјети кад се они разведу.

Добро је да је у дому збринуто све мање дјеце без родитељског старања, али је неприхватљиво да и једно дијете у у дому проведе дјетињство, збрињавају их у дому као бебе, дом напуштају са пунољетсвом и одлазе нигдје, без адресе, без породице, без подршке било кога.

2. Доношење Закона о дјечијој заштити који,  поред осталог, треба да препозна и остваривање права дјеце у другим ресорима, а не само у социјалном сектору, као што је бесплатан вртић за треће дијете у породици, чиме би се избјегла пракса да одлуку о томе доносе предшколске установе, па у једном броју локалних заједница дјеца остварују то право а у другима не, али и подршку дјеци из вишечланих породица, и дјеци самохраних родитеља,  дјеци са потешкоћама у развоју и тешким обољењима, остваривање права родитеља-здравствено осигурање и мјесечна накнада, за родитеље који брину о дјетету са тешким инвалидитетом.

3. Доношење Закона о спорту и Правилника о школском спорту који, поред осталог, треба да препозна важност спорта у развоју и одрастању дјеце и, посебно, школског спорта,  а школски спорт није само такмичење, већ много више од тога, као што је то сада регулисано.

4. Доношење подзаконских аката утврђених законом

Поред закона  у остваривању законом утврђених права дјетета изузетно важну улогу имају и подзаконски акти, који се, на жалост, не доносе у законом одређеном року, или се не доносе уопште, или не прате измјене закона, а што доводи у питање остваривање права дјеце по том основу, као што су:

-   Правилник о условима рада школске кухиње,

-    Правилник о васпитању и образовању дјеце с посебним образовним потребама у основним и средњим школама,

-    Правилник о начину организације и финансирања специјалних школа,


- Правилник о критеријумима и поступку за идентификацију, праћење и утврђивање младог талента.

 5. Континуирано праћење утицаја постојећих законских рјешења и оцјена стварних ефеката њихове примјене, суштински је дио примјене Конвенције. Пракса, на жалост, показује да такве анализе изостају.

Поступајући по пријавама којима се указује на повреде права дјетета на издржавање, пракса показује да постојећи нормативни оквир није осигурао потребне механизме да дјеца своје право на издржавање и остваре. При томе, нема података о томе који број дјеце прима издржавање, колико поступака се води ради плаћања алиментације, који су досуђени износи издржавања, зашто се одустаје од поступака и у случајевима када родитељ ради и има стална примања, зашто центар за социјални рад може покренути поступак, а не мора... какви су ефекти у примјени постојећих законских рјешења.

6. Надзор у примјени постојећих нормативних рјешења и стручни надзор у поступању надлежних служби

Поступајући по пријавама грађана, Омбудсман за дјецу се у једном броју предмета обраћао надлежним инспекцијским службама, најчешће просвјетној инспекцији. Врло честа реакција инспекцијских служби, у вези са њиховим поступањем, је да немају довољан број извршилаца, инспектора. Таква реакција није одговор за поступање у конкретним случајевима, јер су већ поступили, значи да број извршилаца није проблем, и истовремено нико не очекује да свака школа има „свог инспектора” као што се не очекује да инспектор неколико пута врши инспекцијски надзор у истој школи и по истом основу. Налаз инспектора у једној школи, по једном основу, мора послати јасну поруку и свим другим школама, да су одређена поступања неприхватљива. Извјештаји инспектора објављени на страници инспектората говоре о броју извршених надзора, али не и о садржају. Због важне улоге инспекцијске службе и њихових овлаштења, активности се морају усмјерити у њихово превентивно дјеловање, на начин да су јавно објављени (не имена ни школа, ни дјеце, ни родитеља), већ проблем на који се указује и налаз инспектора о томе. То се поред просветне инспекције односи и на инспекције надлежне за заштиту дјеце од употребе алкохола, дувана, игре на срећу и кладионице.

7. Координација у раду различитих ресора, али и унутар истих ресора, изузетно је важна у заштити права и интереса дјетета по различитим основама. Координација је неопходна не само у поступању у појединачним случајевима, у различитим ресорима и по различитом основу као што су, између осталих, и заштита дјеце од различитих облика насиља, збрињавање дјеце без родитељског старања, подршка и помоћ дјеци са потешкоћама у развоју, већ и у планирању и дефинисању политика, одређивању приоритета у остваривању права и интереса дјеце и њиховој заштити, у вршењу надзора. Изостанак адекватне координације доводи у питање остваривање права дјеце у одређеним областима, и у пракси доводи до пребацивања одговорности са једног на другог субјекта заштите. Родитељу није важно који је ресор у питању, ни зашто „онај” то није урадио, већ шта је у коначном резултат.

8. Процедуре поступања надлежних у доношењу одлука

Законске гаранције за правилну примјену права захтијевају јасне процедуре поступања, како би се елиминисале праксе које нису у интересу дјетета, посебно када се ради о издвајању дјетета из породице и његово збрињавање изван биолошке породице, заступање дјетета, именовање стараоца, учешће дјетета у поступку, процјена и утврђивање најбољег интереса дјетета, изражавање мишљења дјетета, остваривање права дјеце у образовном систему. За владавину права, процедура је веома важна, а то захтијева поступак у коме се утврђује и образлаже шта је најбољи интерес дјетета, а што на жалост врло често изостаје.

Поред наведеног Омбудсман за дјецу поново указује на потребу:

- Да програми превенције заштите здравља дјеце и различитих облика ризичног понашања буду саставни дио школског програма, како би дјеца од најранијег узраста, прилагођено њиховом узрасту, њиховим потребама и могућностима у школи, добила потребне информације и знања о штетности алкохола, дувана, дрога, о здравој исхрани, о важности физичке активности, проблемима у адолесценцији, репродуктивном здрављу младих.

- Оснивање фонда за подршку дјеци са тешким обољењима и ријетким болестима. Дјеца са тешким обољењима и ријетким болестима воде тешку борбу са болешћу, дуготрајним лијечењем и тешким терапијама и на жалост, због недостатка средстава и са временом. Оснивање фонда, поред финансијске подршке, треба да допринесе и бољој информисаности родитеља, бржим процедурама и једнаком приступу за сву дјецу без обзира на трошкове лијечења.

У 2016. години, Институција је по пријавама - жалбама поступала у укупно 655 предмета:  у односу на претходни извјештајни период повећан је број поднесених пријава са 495 на 524, повећан је број предмета по службеној дужности са 56 на 83 и значајно је смањен број предмета пренесених из претходне године, са 91 на 48.

Одрастање дјетета је процес који одређује његову будућност и ако у том процесу одрастања свијет одраслих у који дијете улази са повјерењем, не одговори адекватно на дјететове потребе, посљедице на његов развој могу бити и тешке и дугорочне.

Зато је кључно обезбиједити координацију, дефинисати политике, одредити приоритете, мобилисати све субјекте заштите, пратити реализацију, али и одговорност надлежних за непоступање.

Знам да имамо капацитете, људске прије свега, а они су најважнији, и да можемо отклонити бројне ситуације које доводе у питање остваривање права дјетета, а за бројне ситуације нису потребна финансијска средства.

Права која дјеца имају су само њихове потребе на путу њиховог одрастања. А то је обавеза свих нас.