ДЈЕЦА СУ РЕКЛА

Имам право на пажњу.

Сњежана, 8 година

Срећно је дијете које има породицу која га воли, савјетује и поджава.

Марина, 15 година

Имам право на заштиту и да ме нико не смије тући.

Милан,6 година

Имам право на живот и играње и то сви морају чути.

Јелена, 9 година

Права породица треба од малена да нас учи љубави и поштовању.

Јована, 16 година

Моја одговорност је да поштујем своје родитеље и да волим своје име и презиме.

Александар, 7 година

Имам права и обавезу да идем у школу.

Марко, 10

Народна скупштина Републике Српске на 11. редовној сједници одржаној 14.4.2016.године једногласно је усвојила Годишњи извјештај Омбудсмана за дјецу за 2015.годину, што довољно говори о односу Скупштине према Институцији али и о сагласности о потреби системских рјешења у различитим ресорима ради унапређења система дјечије заштите у цјелини.

У задњих неколико година примијетна је све већа видљивост дјеце и њихових потреба, што је добро.

У појединим областима учињени су значајни помаци у заштити права и интереса дјетета, не само у нормативном дијелу, већ и све већој осјетљивости свих субјеката заштите. Међутим, нормативни оквир, и закон и донесени подзаконски акти у заштити дјеце и малољетника у сукобу са законом, на жалост, у пракси још увијек немају своју пуну примјену, јер законом утврђене обавезе још увијек нису реализоване (није дефинисана листа установа за укључивање малољетника у рад, без накнаде, у хуманитарне организације или послове локалне заједнице, није успостављен васпитни центар ни васпитна установа, није омогућено право на образовање дјеце), што доводи у питање остваривање права дјеце у овој области.

Нови Закон о социјалној заштити допринос је унапређењу заштите дјеце по различитим основама јер је, поред већег обима права, знатно проширио и круг лица - дјеце, корисника права из социјалне заштите. Међутим, и у овој области, остваривање права дјеце је доведено у питање, јер за остваривање права на дневно збрињавање дјеце у свим локалним заједницама нису успостављени потребни центри.

Значајан допринос унапређењу заштите дјеце од различитих облика насиља, злостављања и занемаривања представља потписивање Протокола о поступању у случају насиља, злостављања или занемаривања дјеце и увођење програма превенције различитих облика насиља у образовни систем.

Међутим, поступањем једног броја надлежних служби и институција, иако су Протоколом успостављени обавезујући стандарди поступања и дефинисана процедура поступања,  доводи се у питање остваривање права дјетета и његово право на заштиту - јер изостаје адекватна реакција надлежних, а тиме и потребна подршка дјетету. Посебно забрињава да изостају и годишњи извјештаји о случајевима вршњачког насиља и насиља над дјецом. Извјештаји нису сами себи сврха, већ њихова анализа треба да укаже који дио система и у ком правцу треба јачати да одговори на потребе дјеце.

Пријаве по којима је Институција поступала и у извјештајном периоду односе се на готово сва подручја дјечијег одрастања.

Ипак, у највећем броју, пријавама се указује на угроженост дјеце у поступцима прекида брачне или ванбрачне заједнице, на неадекватну заштиту од различитих облика насиља, те на различита питања остваривања права дјеце у образовном систему.

И даље је заштита права и интереса дјеце доведена у питање, по различитом основу, у поступцима који се воде због прекида брачне или ванбрачне заједнице, најчешће у питању права дјетета на контакте и дружења са родитељем са којим не живи и остваривање права дјетета на издржавање. Иако пракса показује да нема ефикасне заштите дјетета и његових интереса у овим поступцима, иако статистика упозорава да је сваком годином све већи број дјеце чија су права озбиљно угрожена у овим поступцима, изостао је активнији однос у препознавању озбиљности проблема и тражењу системских рјешења која могу допринијети његовом унапређењу.

Породични закон Републике Српске једини је у окружењу још увијек задржао надлежност центра за социјални рад за уређење контакта дјетета и родитеља са којим не живи, сви други су то пренијели на суд.

Истовремено, поступајући по пријавама којима се указује на повреде права дјеце на издржавање, пракса показује да постојећи нормативни оквир није осигурао потребне механизме да дјеца своје право на издржавање и остваре. При томе, нема података о томе који број поступака се води ради плаћања алиментације, који су досуђени износи издржавања, зашто се одустаје од поступака и у случајевима када родитељ ради и има стална примања, зашто центар за социјални рад може покренути поступак, а не мора,  извршење на плати није законом постављено приоритетно у односу на друга потраживања, из чега произилази да дијете не да нема приоритет добити средства за издржавање, већ је у реду чекања кад се за то стекну услови, кад родитељ врати кредит, затим, усвојење, као најкомплетнији облик породично-правне заштите, добрим дијелом је доведено у питање и постојећим нормативним ограничењима.

Систем мора успоставити механизам да дјеца остваре своје право на контакте са родитељем са којим не живи, али и да остваре своје право на издржавање, а то захтијева измјене и допуне Породичног закона.  

Заштита дјеце од различитих облика насиља, злостављања и занемаривања, поред досљедне примјене Протокола захтијева и измјене и допуне Кривичног закона, као одговор на потребе дјеце и њихово право на заштиту, закон мора послати јасну поруку дјеци (и да ниједно дијете није жртва сексуалног злостављања) да ће их систем заштитити. То, између осталог, значи строжије казне за починиоце кривичног дјела на штету дјеце, забрану рада са дјецом, забрану приближавања објектима које користе дјеца, повећање добне границе за добровољни пристанак на полни однос (сада је 14 година), чиме би се учинили одговорним они који манипулишу дјецом, злоупотребљавају их и искориштавају на најгори могући начин за задовољење својих потреба.

- Успостављање регистра починилаца кривичног дјела сексуалног злостављања и искориштавања дјеце, као једну од мјера која може допринијети бољој заштити дјеце од лица која су већ починила ова дјела, са циљем да се ова лица држе под надзором, те да се елиминише могућност да починиоци ових дјела, по било којем основу буду ангажовани у раду са дјецом.

Поред закона и њихове усклађености са захтјевима Конвенције, у остваривању законом утврђених права дјетета изузетно важну улогу имају и подзаконски акти, који се, на жалост, не доносе у законом одређеном року, а што доводи у питање остваривање права дјеце по том основу. Један од примјера је Правилник о условима рада школске кухиње. Иако је Законом о основном образовању и васпитању утврђено да министар доноси Правилник, Правилник никада није донесен, тако да  питање исхране дјеце за вријеме њиховог боравка у школи није уређено на начин како је то законом прописано.

Суштински дио примјене Конвенције представља и континуирано праћење утицаја постојећих законских рјешења, мјера и политика на дјецу и оцјена стварних ефеката њихове примјене. Пракса показује да такве анализе изостају.

Суштински дио примјене Конвенције представља и прикупљање података и вођење евиденција које се односе на све фазе дјечијег одрастања. Пракса показује, а што се и извјештајем у заштити права дјеце у одређеним областима посебно наглашава, да прикупљање података и њихова анализа изостаје. Прикупљени подаци - евиденције и њихова анализа поред статистичких показатеља - број дјеце чија су права по различитим основама повријеђена, њихов узраст, пол, ко су надлежни органи и да ли и у којој мјери користе законом утврђена овлаштења у заштити права и интереса дјетета, указују и које дијелове система и у којем правцу треба јачати да би систем заштите функционисао, односно да би у датим условима, на најбољи могући начин, одговорио на потребе дјетета. Извјештаји о остваривању права дјетета у различитим ресорима, на којима Институција инсистира, нису сами себи сврха, већ су прије свега у функцији праћења појаве и проблема, са циљем отклањања оних ситуација које систем чине недовољно ефикасним и истовремено су основ за интервенцију у постојећим нормативним рјешењима.

Да би се обезбиједио једнак приступ у примјени закона у остваривању права дјеце и њиховој заштити, неопходан је и стални надзор у поступању надлежних служби, који треба бити, прије свега у функцији превенције не само код контролисаног органа већ и код других надлежних служби по истом основу.

Да приступ у вршењу инспекцијског надзора захтијева озбиљну анализу, потврђује и пресуда суда којом се поништава одлука школе о изреченој васпитно-дисциплинској мјери, а да те пропусте школе  инспекција није констатовала, министарство није реаговало, школа није поступила по препоруци омбудсмана.

Поред наведеног неопходно је:

- Доношење дугорочног стратешког документа за дјецу, којим би се дефинисале дугорочне политике, мјере и активности ради унапређења положаја дјеце у свим сегментима друштва, који би мобилисао све надлежне институције и организације, а који би на основу идентификованих проблема у различитим ресорима одредио и приоритете у њиховом рјешавању. Закључком од 05.12.2013.године Влада Републике Српске је задужила надлежна министарства за израду стратешког планског документа за унапређење положаја дјеце у Републици Српској.

- Да програми превенције заштите здравља дјеце и различитих облика ризичног понашања буду саставни дио школског програма, како би дјеца од најранијег узраста, прилагођено њиховом узрасту, њиховим потребама и могућностима у школи добила потребне информације и знања о штетности алкохола, дувана, дрога, о здравој исхрани, о важности физичке активности, проблемима у адолесценцији, репродуктивном здрављу младих.

- Оснивање фонда за подршку дјеци са тешким обољењима и ријетким болестима. Дјеца са тешким обољењима и ријетким болестима воде тешку борбу са болешћу, дуготрајним лијечењем и тешким терапијама. Оснивање фонда поред финансијске подршке треба да допринесе и бољој информисаности родитеља, бржим процедурама и једнаког приступа за сву дјецу без обзира на трошкове лијечења.

- Извјештај о насиљу над дјецом за 2015. годину треба обавезно да укључи и прикупљене податке за 2014. годину, с обзиром да послије Првог извјештаја о насиљу над дјецом у 2013. години, који је Влада разматрала 05.06.2014. године, други извјештај није објављен.

- Стратегија развоја породице у Републици Српској 2009-2014. године дефинисала је стратешке и оперативне циљеве, програме и мјере те план реализације програма мјера, као основу, која ће у наредном периоду омогућити континуирано праћење развоја породице, те јој пружати адекватну помоћ и подршку. Иако се активности за развој породице, дефинисане Стратегијом односе на период 2009 - 2014. године, активности на доношењу новог стратешког документа још увијек нису дале резултат.

У поређењу са земљама окружења, број пријава грађана Институцији, али и саме дјеце, видимо прије свега, као посљедицу све веће видљивости дјеце и њиховог права на заштиту и веће осјетљивости и владиног и невладиног сектора, али и медија за бројна питања дјечијег одрастања, као и све веће видљивости институције Омбудсмана за дјецу и повјерења грађана у исту.

Али, забрињава чињеница да се и у извјештајном периоду један број грађана обраћао Омбудсману за дјецу и прије него надлежним службама и институцијама, очекујући да ће надлежни тек тада реаговати.

Извјештајем се даје статистика појединачних предмета, а и они су, поред осталог, показатељ у којем правцу и које мјере треба предузети у различитим ресорима да би систем одговорио на потребе дјеце.

У извјештајном периоду заустављен је пораст броја жалби на поступања центара за социјални рад, а истовремено је повећан број препорука и број предмета по службеној дужности.

Једним бројем пријава Институцији указује се на повреде права дјеце, углавном дјеце са сметњама у развоју и тешким обољењима, а која су већ напунила 18 година живота. Због постојеће законске одредбе, ангажовање Институције је доведено у питање, а што упућује на могућност допуна Закона о Омбудсману за дјецу на начин, да је дијете и свако лице које се налази на редовном школовању (средња школа) и дјеца, која су у складу са Законом о социјалној заштити корисници права из социјалне заштите.

Одрастање дјетета је процес који одређује његову будућност. Ако у том процесу одрастања, одрасли који имају и обавезу и одговорност бринути за здраво одрастање дјетета, не препознају дјететове потребе и његово право на заштиту, посљедице по дијете и његов развој могу бити врло тешке и дуготрајне.

У вези са преузетим обавезама и одговорностима државе у примјени Конвенције, Комитет посебно наглашава да се остваривање људских права дјетета не смије схватити као хуманитарни рад или исказивање милости, већ као дужност државе у испуњењу јасних законских обавеза према сваком дјетету.