ДЈЕЦА СУ РЕКЛА

Имам право на заштиту и да ме нико не смије тући.

Милан,6 година

Срећно је дијете које има породицу која га воли, савјетује и поджава.

Марина, 15 година

Моја одговорност је да поштујем своје родитеље и да волим своје име и презиме.

Александар, 7 година

Имам право на пажњу.

Сњежана, 8 година

Права породица треба од малена да нас учи љубави и поштовању.

Јована, 16 година

Имам права и обавезу да идем у школу.

Марко, 10

Имам право на живот и играње и то сви морају чути.

Јелена, 9 година

У поводу 19. новембра Међународног дана превенције злостављања и занемаривања дјеце и 20. новембра Међународног дана права дјетета, у Фочи је у организацији Министарства здравља и социјалне заштите, ЈЗУ Универзитетске болнице Фоча и Омбудсмана за дјецу, одржан округли сто „ПОСЉЕДИЦЕ НАСИЉА, ЗЛОСТАВЉАЊА И ЗАНЕМАРИВАЊА НА РАЗВОЈ И ОДРАСТАЊЕ ДЈЕТЕТА- ПРАВО ДЈЕТЕТА НА ПОДРШКУ И ПОМОЋ"
 
Уводничари су били стручњаци из различитих ресора: прим. др Штефица Савић и проф. др Дејан Бокоњић  - Универзитетска болница Фоча, који су презентовали рад на тему „Синдром злостављања и занемаривања дјетета",  дипл. психолог Горица Вуксановић Универзитет у Источном Сарајеву, Медицински факултет Фоча: Психолошки приступ дјеци жртвама злостављања- процјена и третман, дипл. проф Борка Ковач - Средњошколски центар Фоча: Улога васпитно-образовних установа у заштити дјеце од различитих облика насиља, дипл. социолог Лидија Јакић - Универзитетска болница Фоча: Психосоцијална подршка дјеци жртвама насиља, проф. др Гордана Одовић - Факултет за специјалну рехабилитацију и едукацију Београд: Подршка и третман дјеце са сметњама у развоју која су жртве занемаривања.

Након уводних стручних обраћања услиједила је дискусија у којој су своја искуства пренијели представници Дома здравља, Центра за социјални рад, полиције, васпитно-образовних установа, правосудних институција, невладиних организација и Омбудсмана за дјецу.

Омбудсман за дјецу, др Нада Граховац нагласила је да се различити облици насиља над дјецом не препознају на вријеме, па изостаје потребна помоћ и подршка дјетету, дјеца ћуте о насиљу које им се дешава, а одрасли не препознају симптоме, а већ кад се најтежи облици насиља и препознају, изостаје процјена стања дјетета и одговарајућа психосоцијална подршка и помоћ како би се колико-толико ублажиле посљедице учињеног.

Заједнички став свих учесника је да је потребно успоставити Центар за подршку дјеци у којем ће се моћи поставити дијагноза за свако дијете жртву било којег облика насиља и одредити који облик подршке је потребан дјетету.